Poslovna Strategija na Balkanu SAVETI ZA PUT DO IZUZETNE KOMPANIJE

RESTRUKTURIRANJU SE PRISTUPA U CILJU PREOKRETA U POSLOVANJU A NE STEČAJA!

Preokret u poslovanju često zahteva reorganizaciju kompanije u okviru svih 360 stepeni radi osiguranja njene čvrste tržišne pozicije, profitabilnosti i dugovečnosti. U regionu Balkana je ovaj termin neretko zamenjen sa terminom „restrukturiranje“, koje je samo jedan od mogućih poteza preduzeća tokom preokreta.

U Srbiji, država za svoja preduzeća koristi Unapred Pripremljen Plan Reorganizacije (UPPR) za privremeno rešavanje kritičnog stanja. Ovaj postupak nema za cilj ostvarenje čvrste tržišne pozicije i zdravog poslovanja firme već se svodi na subvencionisanje preduzeća uz zaštitu od poverilaca dok se čeka na stranog investitora kojeg država u međuvremenu intenzivno traži po belom svetu. (O rezultatima „svetske“ kampanje možete pročitati više u tekstu „Zašto je Srbija uvezla sve svoje najveće izvoznike i kako da promoviše domaća preduzeća?“.

Srbija je započela tranziciju ka tržišnoj privredi još u doba Jugoslavije, dok je Ante Marković bio njen premijer. Nažalost, izgubili smo devedesete ali se ni za poslednjih 18 godina nismo mnogo pomakli u ovom pravcu. Formalno i zakonski da, ali suštinski ne. Dokaz za to? Velika većina naših firmi, kako državnih tako i privatnih je nedovoljno konkurentna te zato sve čine da izbegnu pravo tržišno poslovanje.

Rukovodioci državnih preduzeća (u „restrukturiranju“ ili ne) govore isključivo o novim proizvodnim planovima i očuvanju radnih mesta kroz državne ugovore umesto da sagledaju sopstvene tržišne slabosti i traže preokret na tom terenu. Istovremeno rukovodioci i vlasnici mnogih privatnih preduzeća posluju isključivo ili u velikoj meri sa državom dok u ostalim (tržišnim) poslovima trpe neuspehe. Ni jedni ni drugi nemaju proizvode ili usluge koje konkurentno mogu ponuditi domaćem, a još manje stranom tržištu.

Verujem da je razlog ovakvom postupanju pomanjkanje poslovnog znanja i iskustva u poslovanju u čistim tržišnim uslovima. UPPR se ograničava na restrukturiranje dugova kompanije samo da bi „kupio“ vreme pa stoga i ne može dovesti do stvarnog preokreta u poslovanju jer ne razmatra, a još manje rešava korene problema. Zato se od stranaca i očekuje da dođu sa gotovom poslovnom strategijom, onom koju domaći menadžeri nisu umeli sami da razviju. Alternativa je da se sačeka da i poslednji radnik uzme otpremninu ili ode u penziju.

Loš finansijski menadžment u prošlosti ili pogrešna struktura kapitala sigurno nisu ključni uzrok nagomilanih dugova privatnih i državnih kompanija koje čekaju u redu za „restrukturiranje“. Ovde se radi o sistematskom gubitku konkurentnosti kako poslovnog modela tako i proizvoda/usluga, gubitku delova tržišta, padu prodaje te neminovnom odlasku najsposobnijih kadrova iz firme. Zato „restrukturiranje“ mora da bude iznalaženje novog poslovnog modela i organizacione strukture koji će obezbediti konkurentnost proizvoda i usluga, povraćaj izgubljenih pozicija na starim tržištima i adaptaciju na nova tržišta i uslove poslovanja, a sve u cilju postizanja operativne profitabilnosti i pozitivnih protoka novca. Restrukturiranja dugovanja i strukture kapitala je samo jedan u nizu koraka “restrukturiranja“ preduzeća jer on, sam za sebe, ne donose ništa više od privremenog olakšanja zato što ne rešava suštinske probleme poslovanja tj. neefikasnosti koje su dovele do finansijskog problema na prvom mestu.

Ako je kompanija zapala u takve probleme da je preokret neophodan to jest najbolje rešenje, teško je poverovati da će stari rukovodeći tim koji je doveo firmu u tu situaciju moći da je samostalno izvede iz nje. Njima će sigurno biti potrebna pomoć sa strane, a verovatno i osvežen rukovodeći tim. Novi ljudi moraju doneti iskustva iz sličnih situacija to jest uspešno završenih poslovnih preokreta u razvijenim tržišnim ekonomijama kao i znanje iz upravljanja promenama.

Više o preokretu u poslovanju možete pročitati u mojoj knjizi (e.knjiga) „Poslovna strategija u XXI veku„. Možete je pogledati OVDE.