Archive for the ‘privredni razvoj’ Category

Zašto je Srbija uvezla sve svoje najveće izvoznike i kako da promoviše domaća preduzeća?

U nedostatku sopstvenih, Srbija je prinuđena da “uvozi” izvoznike. S izuzetkom jedne jedine kompanije (pančevačka HIP Petrohemija je u državnom vlasništvu, ali se uveliko traži strani kupac) sve ostale kompanije sa liste 15 najvećih srpskih izvoznika u prvoj polovini 2018. su već u stranim rukama. Nema ni jednog domaćeg privatnog preduzeća! Zašto je to tako i da li ima nade da se ovo promeni u sledećih 5-10 godina?

Da vas potsetim: najveći izvoznik je FCA Srbija (Italija) sa 471,4 mil EUR, a slede HBIS grupa (Kina) sa 403,4 mil EUR i Tigar (francuski Michelin) sa 190,8 mil EUR; zatim dolaze NIS (Rusija) 190,2 mil EUR, Robert Bosch (Nemačka) 127,2 mil EUR, Tetra Pak (Švajcarska) 106,9 mil EUR, HIP Petrohemije 103,2 mil EUR, Grundfos (Danska) 100 mil EUR, Hemofarm (Nemačka) 90,5 mil EUR, RTB Bor 88,4 mil EUR (sada Kina, a pre 08/2018 država), Leoni (Nemačka) 86,1 mil EUR, Yura (Južna Koreja) 83,9 mil EUR, Henkel (Nemačka) 80,2 mil EUR, Gorenje (Slovenija/Kina) 73,3 mil EUR i Delphi Packard (Velika Britanija) sa 59,4 mil EUR.

Poslovni model stranog ulaganja je jednostavan. Strana firma sa sobom donosi konkurentan proizvod što podrazumeva upotrebne karakteristike, brend i standardan kvalitet, dovoljan proizvodni kapacitet da zadovolji ino-tražnju i već osigurano tržište/prodaju u svetu – bilo krajnjem korisniku ili unutar svog lanca snabdevanja. Sa ovim dolazi i tehnologija, organizacija rada, a naravno i kapital.

Strance prvenstveno privlači šansa za većim profitom, a to kod nas dobijaju kroz direktne i indirektne subvencije, školovanu a jeftiniju radnu snagu u odnosu na EU (ova dva faktora generišu stalnu kritiku u domaćoj javnosti!), niže ostale fiksne i varijabilne troškove, prihvatljivu infrastrukturu na samoj granici EU (za neevropske kompanije to je dobra strateška lokacija za izvoz u EU, a za evropljane blizina sopstvenom lancu snabdevanja), povoljne spoljnotrgovinske aranžmane za nekim značajnim tržištima kao što su rusko i tursko, a ne treba zanemariti ni plasman na lokalno/regionalna tržišta koja su u usponu. Sa naše strane nesporno je da strana ulaganja donose desetine hiljada kako novih tako i očuvanje starih „klimavih“ radnih mesta u državnim preduzećima, razvoj malih i srednjih domaćih kooperanata kao i porast lokalne trgovine na osnovu povećanja potrošnje porodica zaposlenih u ovim firmama što povlači i dodatni prihod za državu od poreza. Zato i ne treba zanemariti strana ulaganja kao značajan pokretač privrednog razvoja – čak ni po našoj formuli!

Ipak, isključivo oslanjanje na strance slabi dugoročni potencijal naše privrede. Tehnologija i plasman na strano tržište se samo privremeno uvoze jer uvek ostaju u vlasništvu i pod isključivom kontrolom inostrane firme. U takvim preduzećima se domaći razvoj svodi samo na unapređenje lokalnih procesa i konstruisanje perifernih proizvoda i delova. Razvoj koji bi vodio do strateške konkurentnosti ostaje van domašaja. Povrh svega, ostalim domaćim preduzećima je veoma teško da konkurišu ovim velikim kompanijama pa stoga i ne mogu da dosegnu kritičnu masu koja bi garantovala ozbiljnija ulaganja u sopstveni razvoj izvoznog potencijala. Dalje, potpuno nestaje ili se bitno smanjuje udeo u raspodeli izvoznog profita u korist stranog vlasnika/partnera uz povećani rizik od posledica povlačenja stranih ulaganja u slučaju političkih neslaganja sa zemljom investitora ili njenom grupacijom. Zbog svega ovoga je strateški važno za Srbiju da se gornja lista što pre obogati barem za trećinu kompanijama koje su plod domaćeg razvoja i u domaćem su vlasništvu.

U želji da više saznam o preprekama sa kojima se suočavaju domaći privrednici u svojim pokušajima da izgrade sopstveni ili sličan izvozni model sproveo sam anketu među svojim LinkedIn prijateljima (poslovna društvena mreža, www.linkedin.com). Postavio sam im pitanje da svako oceni u kojoj meri je zadovoljan(a) sa svakom od 10 navedenih komponenti poslovnog okruženja u Srbiji u odnosu na njen uticaj na izvoznu konkurentnost sopstvenog/domaćih preduzeća koristeći skalu od 1 (potpuno nezadovoljan) do 5 (potpuno zadovoljan) gde je sama lista bila rezultat mog preliminarnog istraživanja i poslovnog iskustva.

Odmah treba reći da je ukupni utisak na osnovu svih dobijenih odgovora da su upitanici generalno u većoj meri nezadovoljni izvoznim poslovnim okruženjem u Srbiji. To pokazuje prosek dobijenih ocena za sve komponente od 2,27 (ocena #3 znači samo polovično zadovoljstvo). Šta više, 9 od 10 komponenti izvoznog poslovnog okruženja su ocenjene u donjoj polovini moje skale to jest samo je „raspoloživost naprednih tehnologija“ prosečno ocenjeno sa 3,03.

Najveće nezadovoljstvo upitanici pokazuju za sledeće 4 komponente:

  • „dostupnost izvoznog/projektnog finansiranja po povoljnim uslovima“ (1,73)
  • „efikasnost državne administracije/servisa“ (1,83)
  • „prisustvo dugoročno-izvozno-orijentisanog strateškog planiranja u upravljanju preduzećima“ (1,87)
  • „plaćanje na vreme i fer tretman malih snabdevača od strane većih kompanija i izvoznika“ (1,90).

izvozni faktori grafika

I sa preostalih 5 komponenti su upitanici takođe nezadovoljni jer ne dostižu ni polovično zadovoljstvo (ocena #3), ali je to kod ovih u manjoj meri:

  • „kritična masa domaćih izvoznih/proizvodnih kapaciteta da zadovolji inostrane potrebe“ (2,13)
  • „prisustvo izvozne infrastrukture na lokalu (spoljnotrgovinske firme, privredne komore, strana predstavništva, kvalifikovane pravne i izvozničke usluge)“ (2,33)
  • „raspoloživost transportne infrastrukture (putevi, železnica, aerodromi, luke)“ (2,43)
  • „raspoloživost talentovane i kvalifikovane radne snage“ (2,63)
  • „raspoloživost pouzdanog i kvalitetnog lanca snabdevanja“ (2,83).

Povećanje izvoza je skoro uvek jedan od glavnih prioriteta svake vlade koja želi da stimuliše ekonomski rast. U tržišnoj ekonomiji vlada to najbolje može da uradi ako ukloni/umanji prepreke u poslovnom okruženju koje otežavaju funkcionisanje domaćih preduzeća, naročito onih malih i srednjih. Na osnovu rezultata moje ankete najveći problem leži u finansijskoj (ne)sposobnosti potencijalnih izvoznika i tu najviše treba uraditi. Preduzeća sa jedne strane imaju problem sa naplatom svojih potraživanja a sa druge strane ne mogu da dođu do povoljnih kredita što ih zajedno direktno sputava da ostvare sve ili barem neke od svojih razvojnih i izvoznih planova. U oba slučaja država može mnogo da pomogne ponajpre bezrezervnim sprovođenjem postojećih zakona o naplati, a ako je potrebno i zakonskim amandmanima. Potrebno je takođe osnovati nacionalni izvozno-razvojni fond verovatno u partnerstvu sa komercijalnim bankama, stranim i domaćim kompanijama i organizacijama. Fond bi bio strogo namenski za finansiranje razvoja (dugoročno) i izvoznih poslova (kratkoročno) onih industrijskih „klastera“ za koje se na osnovu ozbiljnih istraživanja pokaže da razvojem konkretnih proizvoda i tehnologija (ili nabavkom tehnologije) mogu biti konkurentni na konkretnim stranim tržištima, a u isto vreme profitabilni u svom poslovanju. Pored ovog država zaista mora da sa najvećom posvešćenošću nastavi da radi na unapređenju efikasnosti svoje administracije. Dosta toga je već učinjeno, ali očigledno nedovoljno.Takođe treba nastaviti i sa drugim inicijativama koje su se dobro pokazale kao što su industrijske bescarinske zone, a posebno razmotriti sistematsko subvencionisanje preduzeća u domaćem vlasništvu i to samo onih koja žele i imaju potencijal da izvezu robu proizvedenu Srbiji. Ako možemo da subvencionišemo strance da otvaraju radna mesta i izvoze onda valjda to možemo da radimo i sa svojima.

Izgleda da je situacija takođe kritična u vezi odsustva dugoročno-izvozno-orijentisanog strateškog planiranja u upravljanju preduzećima. Naravno da vlasnici i rukovodstva preduzeća prvo sami moraju da promene svoja shvatanja i poslovnu praksu, ali i tu ima prostora za ulogu države. Ona može da pruži osnovno poslovno obrazovanje na temu dugoročnog planiranja, izvoznog marketinga, administracije, prodaje i logistike u obliku specijalno dizajniranih kurseva na terenu, a naročito tamo gde su već identifikovani gore pomenuti potencijalno-izvozni „klasteri“. Takođe je važno obezbediti prisustvo specifičnih pružaoca usluga u vezi izvoza kao i pristup naših firmi relevantnim informacijama o izvoznim šansama, povoljnim tržištima i spoljno-trgovinskim uslovima što uključuje i direktno predstavljanje stranih tržišta i njihovih predstavnika, a naročito obuku kako se do svega toga dolazi koristeći samo sopstvene resurse!

Ne možete postati veliki izvoznik usputno to jest snabdevajući domaće tržište i hvatajući „u letu“ svaku izvoznu priliku koja iskrsne jer je to neodrživo! Danas ćete nešto prodati, sutra možda ne što baš i nije zgodno za planiranje budžeta za sledeću godinu. Uz to, kakvu god vam pomoć i povoljno poslovno okruženje država obezbedi ipak će odlučujuće za uspeh vaših izvoznih ambicija biti vaša strategije i kvalitet njenog izvršenja što zahteva dugoročnu posvećenost. Strategija nije sve u biznisu, ali bez nje sigurno nikada nećete ući na listu najvećih domaćih izvoznika! Za one koji u ovo veruju i spremni su da zasuču rukave evo nekoliko praktičnih saveta za početak:

  • Vaš izvozni plan bi morao da uključi ljudske resurse, kapacitete, pakovanje, znanje, logistiku i još mnogo toga. Takođe ne zaboravite da izvozni uspeh ne zavisi samo od kvaliteta i cene proizvoda nego i od efikasnosti marketinga!
  • Ako ste početnici u izvozu, a i za sve ostale iskusne izvoznike, na svake 3 godine (ponovo) sastavite prelimarnu listu atraktivnih regiona i zemalja u svetu. Uporedo tome sastavite listu kriterija na osnovu kojih ćete oceniti svaku od ovih zemalja posebno i doći do konačne rang liste atraktivnih izvoznih destinacija. Ovi kriteriji moraju biti tako definisani da odražavaju kako vaše želje tako i mogućnosti vašeg poslovno-proizvodnog sistema, a uz to i karakteristike konkretnog tržišnog segmenta na koji ciljate jer će samo na taj način postati relevantni. Očigledno je da će kvalitet prethodnog istraživanja i prikupljenih informacija biti kritični za uspeh celog izvoznog projekta! Primeri nekih od mogućih kriterija: udaljenost, lokalna tražnja za sličnim/istim proizvodima te kako se vaš proizvodni portfelj u to uklapa, stanje i potencijal dotične ekonomije, kupovna moć, stabilnost valute, lokalna konkurencija (domaća + uvoz) i cene, regulativa i članstvo u trgovinskim/ekonomskim zajednicama.
  • Odlučite na koji način ćete nastupiti na ciljnom tržištu: direktnom prodajom, preko distributera, koristeći prodajnog agenta ili tako što ćete naći i udružiti se sa lokalnim partnerom.
  • Kada dobro proučite i shvatite potrebe vaših potencijalnih mušterije na ciljnom tržištu treba doneti odluku o vašim jedinstvenim prodajnim argumentima. Da vas podsetim: ovi argumenti se koriste da objasne potencijalnom kupcu zašto je vaš proizvod bolji od ostalih, uključujući kako direktne kontakte sa mušterijama tako i poruke preko medija. Da bi ste mogli da odlučite o prodajnim argumentima koji će vašoj priči dati jedinstvenost prvo morate da saznate o argumentima koje koristi konkurencija. Ne budite iznenađeni kad shvatite da ćete morati da prilagodite dizajn/karakteristike svojih proizvoda da bi obezbedili prednost nad konkurencijom po osnovu upotrebne vrednosti, kvaliteta i brenda.
Advertisements

Kako uključiti dijasporu u finansiranje malih i srednjih preduzeća?

 

Danas u Srbiji, na žalost, mala i srednja preduzeća (MSP) stagniraju u okruženju slabe kupovne moći potrošača, spore i neizvesne naplate svojih potraživanja i skoro neostvarivog finansiranja. Kada na ovo dodamo pomanjkanje poslovnog znanja menadžmenta i zastarelu tehnologiju izgleda mi da ovaj deo naše privrede još dugo neće postati motor pokretač srpske ekonomije što većina nas priželjkuje.

Pre par godina sam učestvovao na međunarodnoj konferenciju u Johanezburgu sa temom bankarskog finansiranje MSP-a gde su pored International Finance Corporation (IFC) učestvovale banke iz Evrope, Afrike i SAD. Tom prilikom je mnogo rečeno o pomoći koju IFC daje lokalnim bankama za programe koji plasiraju novac ka MSP-a.

Većina diskusija se odnosila na podesna rešenja za smanjenje rizika zajmodavca – u ovom slučaju banke. Kao glavni nosilac rizika za banke je identifikovano pomanjkanje poslovnih veština kod vlasnika malih i srednjih preduzeća i njihovih menadžerskih timova. Interesantno je da većina prisutnih banaka nije insistirala na velikim (preko 35%) materijalnim garancijama svojih klijenata putem hipoteka ili depozita prilikom odobravanja kredita, već su težište svoje odluke stavili na prethodne provere, evaluaciju projektnog rizika (poslovni plan), dokazano znanje i poslovnu veštinu preduzetnika i istoriju njihovih prethodnih pozajmica. Fokus je stavljen na pronalaženje „pukotina“ u poslovnom planu kao što su neadekvatnosti u projekcijama tokova novca, a sve u cilju pronalaženja opipljivih dokaza da ideja može profitabilno da se realizuje.

Delegati konferencije su otišli i korak dalje i zaključili da banke, da bi smanjile svoj rizik t.j. povećale šanse projekta da uspe, treba i moraju da se mešaju i češće nadgledaju, prenose potrebna znanja i usmeravaju (mentoring) poslovanje MSP sve dok ovaj ne otplati dug.

Koliko ja znam, srpske banke trenutno insistiraju na visokom procentu materijalne garancije prilikom odobravanja pozajmice, a pošto većina MSP to ne može da priušti, onda nema niti finansiranja niti privredne aktivnosti. Povrh svega, ako ste srećni da dobijete novac od banke, ista vas neće “gnjaviti” sve dok ne propustite da platite neku ratu, a tada već može biti kasno za uspešnu operativnu intervenciju.

Zbog svega ovoga smatram da bankarstvo sa MSP, zbog svih svojih specifičnosti, treba da bude zasebno – ili putem samostalne banke ili barem kao divizija neke velike banke.

Predlažem osnivanje specijalizovane banke – akcionarskog društva sa kapitalom iz evropskih fondova za razvoj, države Srbije, privatnih fondova, zainteresovanih komercijalnih banaka, privatnih investitora iz matice i dijaspore. Državni kapital ne bi učestvovao u raspodeli dobiti t.j. bio bi besplatan, već bi služio kao garancija t.j. za smanjenje rizika komercijalnih investitora i za uvećanje ukupne mase za plasman.

Interesantan je i američki model “kolegijalnog pozajmljivanja” (peer to peer lending) gde banka ne ulaže svoj kapital već samo administrira pozajmice između članova svog “kluba za finansiranje”. Članovi kluba traže ili nude kapital – traže se sume između 2 do 35 hiljada dolara, a ulozi po jednom projektu počinju od $25. Jedan dobar primer je Prosper (www.prosper.com) sa više od 1,6 miliona članova i preko  $500 miliona u pozajmicama.  Pošto onaj koji traži zajam izlista svoj projekat, član koji investira može videti poslovni plan, procenu kreditnog rizika i kreditnu istoriju kako firme tako i samog vlasnika uključujući sve ostale njihove pozajmice (ovo obezbeđuje banka), preporuke prijatelja, poslovnih partnera i drugih organizacija. Svaki ulog ide direktno u određeni projekat, a kada se oni nakupe u nečijem portfoliju postiže se smanjivanje ukupnog rizika (uvek ima projekata koji propadnu i ne vrate novac).

Uzimajući u obzir ogromni neiskorišćeni finansijski potencijal naše dijaspore koja je prevashodno nepoverljiva prema državnim institucijama kada se mešaju/odlučuju kako će se upravljati njihovim ulozima osnivanje jedne ovakve transparentne banke sa profesionalnim menadžmentom koji polaže račune samo svojim komercijalnim investitorima a od države ima isključivo podršku bi „pilo vodu“ kako kod velikih tako i kod malih investitora. Naši profesionalci iz dijaspore su prirodno u poziciji da aktivno doprinesu kvalitetu odlučivanja u biznisu, donesu informacije o novim tehnologijama i tržištima kao i da obezbede preduzetniku kritične poslovne kontakte – naročito za izvoz. Država bi sa svoje strane pojednostavila propisa (eliminacija 90% birokratskih procedure oko registracije i vođenja biznisa) i dala dodatne poreske olakšice našim investitorima iz dijaspore (de facto stranim pa im država može odobriti subvenciju po svakom novootvorenom radnom mestu).

Kritični koraci za razvoj malih i srednjih preduzeća u Srbiji

 

Mala i Srednja Preduća (MSP) su odigrala istorijsku ulogu u razvoju mnogih zemalja širom sveta. Jedna od glavnih karakteristika uspešne ekonomije u razvoju je mnoštvo MSP. Prirodno je da svaki biznis startuje kao mali, a većina je pokrenuta od strane pojedinaca-preduzetnika. MSP doprinose ekonomiji na više načina: kreiraju nova radna mesta i trajno pospešuju razvoj novih proizvoda i procesa što čini privredu konkurentnijom na svetskom tržištu.

Ekonomska kriza je oslabila velika preduzeća i zbrisala mnoga radna mesta. Sa druge strane očekivanja većine ljudi u vezi zaposlenja su uglavnom okrenuta ka velikim državnim sistemima što je nerealno i u većini slučajeva gubljenje vremena. Stalno se govori o novcu iz evropskih fondova koji bi trebao da pokrene privredu i kreira dovoljno radnih mesta što je po meni nerealno: prvo, Evropa neće imati dovoljno razpoloživog novca sledećih nekoliko godina za pomoć satelitskim zemljama kao što je Srbija jer će većinu novca usmeriti ka Grčkoj, Italiji, Portugalu i ostalim problemima; drugo, čak i da nešto dođe sa te strane, to će biti samo za rešavanje malog procenta nezaposlenih u Srbiji – većina njih će morati „u se i u svoje kljuse“; i treće, novac od takve pomoći se uglavnom neefikasno troši što u još većoj meri ubija zainteresovanost za bilo kakvu mikro-preduzetničku aktivnost i samozapošljavanje. Zbog svega ovoga, moje mišljenje je da se treba okrenuti ohrabrivanju preduzetništva u društvu i utiranju terena za ovu vrstu aktivnosti kao jedinom trajnom i potpunom rešenju za srpsku privredu. Treba postaviti cilj da mala privreda kreira milion radnih mesta u sledećih nekoliko godina tj. da se privreda potpuno preorijentiše od (mikro) giganata koji su prirodno nekonkurentni na svetskom tržištu ka uspešnim MSP-ma.

Na žalost, u Srbiji je to skoro potpuno neiskorišćen potencijal. Osim gore opisanih predrasuda glavne prepreke za razvoj MSP su slaba organizaciona sposobnost preduzetnika i njihovog rukovodećeg kadra, odsustvo više (različitih) izvora finansiranja, nepristupačnost bankarskim kreditima, nepristupačnost domaćim i svetskim tržištima, neodgovarajuća tehnologija, slabi proizvodni kapaciteti, nespremnost velikih preduzeća na saradnju, nezainteresovanost za ovaj vid privredne aktivnosti od strane pojedinaca, birokratija i administrativne barijere, demotivišući poreski sistem i slaba podrška od strane države, nevladinih organizacija i ostalih subjekata.

MSP igraju kritičnu ulogu tokom tranzicije od poljoprivredne ekonomije ka industrijskoj koristeći svaku priliku da organizuju i komercijalizuju preradu sirovina što može doneti znatna sredstva ekonomiji i ubrzati dalji razvoj proizvodnih tehnologija i kapaciteta. MSP pomažu formiranju fleksible ekonomije u kojoj su male i velike firme međusobno povezane. Ove firme imaju niže kapitalne troškove prilikom kreiranja novih radnih mesta i bolje iskorišćenje kapaciteta te vrlo često teže manualnoj proizvodnji što dalje povećava zaposlenost, naročito među mladima i nekvalifikovanim radnicima. MSP su takođe agilnija u potrazi za novim tržištima i kreiranju novih proizvoda i proizvodnih procesa. Oni su konkurentniji i lako se povezuju u klastere/udruženja. Mala privreda ima bolji osećaj za potrebe potrošača i brže se prilagođava.

Zbog svega ovog država treba da donese zakone koji će još više promovisati ovaj kritični deo privrede i obezbedi tehničku i finansijsku podršku MSP-ma. Takođe treba da olakša uslove za transfer kapitala i uvede poreske olakšice za domaće i strane investitore. Fokus treba da bude na nerazvijenim opštinama.

Po meni postoje tri ključna neiskorišćena područja koja zaslužuju razmatranje. Prvo u Srbiji skoro da ne postoji organizovana privatna finansijska podrška novoosnovanim preduzećima od strane zainteresovanih pojedinaca i/ili malih privatnih investicionih firmi (na engleskom: venture capitalists), a sve u cilju obostrane zarade. Uzimajući u obzir ogromni neiskorišćeni finansiski potencijal naše dijaspore ja smatram da bi potsticanje, jaka reklama, pojednostavljenje birokratije tj. otklanjanje viška zakonskih prepreka koje zahtevaju birokratski potpis i pečat na različitim nivoima kao i dodatne poreske olakšice za investitore, odakle god oni dolazili, pomoglo kreiranju jednog novog pokretača razvoja male privrede i srpske ekonomije u celini. Privatni investitor je prirodno u poziciji da mnogo bolje kontroliše poslovanje preduzetne firme nego država i što je još važnije, može da aktivno doprinose kvalitetu odlučivanja u poslu kao i da obezbedi preduzimaču kritične poslovne kontakte – naročito za izvoz.

Ovakvi fondovi i pojedinci (često nazivani “anđeli investitori”) popunjavaju prazninu u finansiranju početne faze preduzeća kada novac obično dolaza samo od prijatelja, rodbine ili lične ušteđevine jer banke ne žele da se izlože ovakvom riziku. Još češće, anđeli investitori postaju zainteresovani prilikom drugog kruga finansiranja tj. kada je preduzetnik već dokazao izvodljivost sa “pilot projektom”. Ovi investitori se obično koncentriču na specifičnu industriju kao što su biotehnologija, farmacija, informaciona tehnika, poljoprivreda i dr.

Drugo, predlažem pokretanje mešovite banke koncentrisane na finansiranje razvoja novonastalih preduzeća kao i dobrih poslovnih ideja koje se još nisu materijalizovale. Ova banka bi bila akcionarsko društvo sa kapitalom iz evropskih fondova za razvoj, države Srbije, zainteresovanih komercijalnih banaka a takodje i pojedinaca-akcionara sa isljučivim kriterijumima ka profitu, osnivanju novih radnih mesta i kreiranju izvoznog potencijala. Ovo bi osiguralo efikasniju kontrolu nad uloženim sredstvima što bi dalje promovisalo banku i privuklo novi kapital.

Treće, udruživanjem svih privatnih, vladinih i nevladinih aktera u podršci malim privrednicima i to na jednom mestu bi dalje pomoglo razvoju ovog sektora. Ovim mislim na združeni internet portal kao i na jedinstvene servisne centre za mala preduzeća po svim većim opštinama.

Predlažem izgradnju internet portala za pomoć, poslovno obrazovanje i finansiranje vlasnika malih preduzeća gde bi oni putem standardizovanih formulara mogli da opišu svoje poslovne modele i potrebe kao i da daju svoju procenu o isplativosti ulaganja u njih. Tu bi preduzetnici pronašli savete o konstituisanju preduzeća, načinu izrade poslovnih planova, formule za izračunavanje isplativosti isl. Istovremeno, davaoci kapitala bi takođe bili registrovani i mogli da pretražuju poslovne planove i zahteve za finansiranjem na bazi sopstvenih kriterijuma a putem unapred definisanih kategorija u aplikaciji. Pored ove dve strane na portalu bi bili registrovani i poslovni mentori, specijalizovani za MSP. Oni bi bili kontaktirani kako od strane malih privrednika/osnivača firmi tako i od strane finansijera uključujući banke a sve u cilju procene poslovnog rizika i isplatljivosti investicije sa jedne strane i pomoći preduzetnicima posle dobijanja kredita/vlasničkog ulaganja sa druge strane. U praksi bi ovakva platforma povećala međusobni pristup svih poslovnih aktera i omogućila državi da posmatra i uoči nefunkcionalne delove sistema te reaguje na vreme.

Takođe predlažem osnivanje servisnih centara za male privrednike po svim većim opštinama. Pored finansijskih institucija ovde bi se davala obaveštenja u vezi zakona koji se tiču osnivanja i vođenja preduzeća, oporezivanja i specijalnih olakšica za mala preduzeća a tu bi bili prisutni i poslovni mentori koji bi davali savete u vezi izvodljivosti poslovnog plana, marketinga, knjigovodstva isl. Ovakav servis bi omogućio malim privrednicima da završe željene poslove u razumnom vremenu bez mnogo šetanja i čekanja. Što se bankovnih usluga tiče, ove institucije bi mogle da koncentrišu svoje specijalizovane službenike na jednom mestu sa pravom donošenja krajnjih odluka a sve radi efikasnijeg servisa malim privrednicima. Takođe bi bilo mnogo lakše identifikovati one profitabilne ideje koje zaslužuju posebnu pažnju jer bi se sve slile na jedno mesto.

Što se tiče preduzetnika, ako ne mogu da dobiju potrebno finansiranje na samom početku treba da pokušaju sa samofinansiranjem pilot projekta da bi dokazali uspešnost svog poslovnog modela. Kasnije, sa dobrim poslovnim planom i opisom-analizom već izvedenog pilot (mini) projekta vaše šanse kod finansijera će se bitno poboljšati.

Biznis se startuje sopstvenim požrtvovanjem i odricanjem. Investirajte ono što imate: vreme, upornost i na primer vaš kompjuter. Žrtvujte svoj životni standard i pređite da vozite manji auto, smanjite izlaske i kupovinu skupe odeće da bi uštedeli početni kapital. Morate shvatiti da je potrebno praktično pokazati izvodivost vaše poslovne ideje pre nego što se obratite drugim ljudima za novac.

Iskustvo mi govori da većina vlasnika malih i srednjih preduzeća samo kratkoročno planira i retko razvije-poseduje formalni strateški dokument za sledeću godinu, tri ili pet. Ovakav dokument se najverovatnije prvi put razmotri i sastavi prilikom odlaska u banku po pozajmicu. Ako vas porodica finansira i ne morate ići u banku onda nema nikoga da vas “muči dosadnom administracijom”. Čak i ako ste sastavili ovakav dokument, on verovatno sadrži isključivo elemente marketinga i prodaje i ne govori o razvoju kadrova, proizvodnih kapaciteta i ostalog. Mora se razumeti da poslovni rizik postoji u svim aspektima poslovanja i da grom uvek udara iz neočekivanog pravca.

Čak i ako je inicijalni poslovni plan sastavljen on se retko ponovo razmatra te redovno prilagođava promenama u poslovnom okruženju uključujući tržište i životni ciklus vašeg proizvoda, napr. uticaj tehnoloških novina. Godišnja strateška analiza poslovnih prednosti i mana kao i poslovnih šansi i pretnji praćena strateškom “radionicom” se retko koristi u MSP-ma što je standardna praksa velikih firmi.

Ako preduzetnik vodi svoje preduzeće samo na osnovu ovomesečnog plana prodaje i bilansa uspeha onda ona ili on gube ogromnu šansu da naprave kardinalni korak ka stabilnom poslovanju i održivom rastu prodaje i dobiti. Umesto toga, na žalost, većina vlasnika malih preduzeća pošto prođe kroz gašenje požara sastavljanja kraja s krajem od jednog do drugog meseca u jednom trenutku poklekne i zatvori firmu. Statistički podaci ovo dokazuju.

Ako razmišljate o započinjanju sopstvenog biznisa prvo pogledajte sledeću prezentaciju pod naslovom „Zašto i kako započeti sopstveni biznis„.

Kontaktirajte me radi poverljivog razgovora o načinima za poboljšanje poslovanja vašeg preduzeća. Ovaj inicijalni razgovor vas neće ništa koštati.

%d bloggers like this: