Poznato je da je Srbija ponovo loše rangirana po pitanju konkurentnosti svoje privrede; u regionu je samo Albanija marginalno lošije pozicionirana. Dok država pokušava da zakonodavstvom poboljša uslove poslovanja i privuče strana ulaganja, ko treba da unapredi konkurentnost ogromnog broja domaćih preduzeća kako bi im se osigurao opstanak i dalji rast, uspešan nastup na stranim tržištima, a takođe i prihod za državu od poreza? Stranim firmama koje pokreću poslovanje u Srbiji su potrebne konkurentne domaće firme koje će biti uključene u njihove lance snabdevanja. Ako takvih firmi nema onda stranim kompanijama jedino preostaje da preuzmu poneko zamrlo domaće preduzeće ili da izgrade nove pogone u Srbiji koristeći svoj kapital i znanje kao i domaću radnu snagu i prirodne resurse – naravno ako uopšte žele da dođu. Uvek postoji alternativa da se oslone na snabdevanje iz neke druge zemlje u kojoj postoje kompanije kojima treba manje „dorade“ jer već poseduju određenu dozu konkurentnosti. Da li to mora da bude tako? Zašto naši menadžeri, kako privatnih tako i državnih firmi, ne mogu sami da poboljšaju konkurentnost kompanija kojima upravljaju?
Neki tvrde da je nacionalna poslovna konkurentnost u rukama zakonodavaca, a ne vlasnika i plaćenih menadžera koji vode domaća preduzeća – od onih malih porodičnih firmi do višeslojnih korporacija. Oni drugi smatraju da upravo poslovni lideri moraju kreirati konkurentnost svojih firmi koja će se odraziti na celu ekonomiju. Šta je istina i ko koga treba da čeka da „isporuči“ konkurentnost?
Istina je da se konkurentnost preduzeća gradi prvenstveno unutar firme, pa zatim kod kupaca i dobavljača, a tek onda povoljno ili nepovoljno zakonodavstvo dolazi do izražaja. U svakom slučaju, inicijativa mora doći od poslovnih lidera.
Poslovni lideri su ti koji moraju sagledati postojeće zakone, kakvi god oni bili to jest manje ili više reformski, i u tom okruženju izgraditi poslovne modele u svojim firmama da bi ih zatim oprobali na tržištu. Ovo važi kako za mali porodični biznis tako i za akcionarsko društvo sa manjim ili većim državnim udelom. Uspešnost izlaska na tržište će zavisiti najviše od kvaliteta prethodne analize poslovnog okruženja, potreba tržišta i sopstvenih slabosti i mogućnosti a mnogo manje od ovog ili onog zakonskog rešenja iako uticaj svakako postoji.
Izlazak na tržište sopstvenim snagama i izabranim poslovnim modelom je upravo testiranje sopstvene konkurentnosti, a na tom putu se takođe testira i praktična primena važećih zakona te njihov pozitivan ili negativan uticaj na poslovni ishod. Sva ova iskustva se moraju organizovano prikupiti i analizirati, što je definitivno na poslovnim liderima da urade, da bi se spoznalo kakve su dodatne promene u zakonodavstvu potrebne.
Zakonodavac, sa druge strane, može i treba da prati poslovne rezultate svih registrovanih privrednih društava i to po granama industrije, i da sam dođe do zaključka gde „škripi“ pa da onda on, sa svoje strane, inicira razgovor. Ovo nije priča o jajetu i piletu već je potpuno jasno da se privredna aktivnost, bilo privatnog ili državnog preduzeća, kreira na tržištu a ne u parlamentu te da težište odgovornosti leži na onima koji vode firme. Poslovna inicijativa ili „preduzetnost“ leži na pojedincu ili grupi pojedinaca, a svi ostali, uključujući i državnog zakonodavca, samo mogu da u manjoj ili većoj meri olakšaju uslove u kojoj se ova aktivnost dešava.
Važno je razumeti da uspešne firme mogu da se umnožavaju samo u povoljnom zakonskom okruženju pa zato svuda u svetu, od Amerike do Rusije i Kine, zakonodavci stalno razgovaraju sa predstavnicima svih važnih industrija što definitivno utiče na njihov zakonodavni rad. Samo profitabilna firma plaća porez i može da plati radnike pa je zato u svačijem interesu da ovakvih firmi ima što više.
Slično važi i za osvajanje izvoza na strana tržišta, kako istočna tako i zapadna, i to u bilo kom obimu to jest poslovni proces kojim se dolazi do uspeha se ne razlikuje mnogo između preduzeća od 30 i 3000 zaposlenih. Inicijativa je uvek na poslovnim liderima da lociraju tržište gde je neki njihov proizvod tražen te da obezbede konkurentnost istog kroz efikasne procese u svom preduzeću i lancu snabdevanja i distribucije. Tek tada mogu ponuditi robu svom inostranom poslovnom partneru koga su sami pronašli.
Na vlasniku i direktorima preduzeća je da prikupe informacije o sopstvenoj konkurentnosti što znači informacije o efikasnosti sopstvenih proizvodnih i poslovnih procesa, konkurentima, tržištima, potrebama kupaca i raspoloživosti snabdevača. Organizovano i sistematsko prikupljanje informacija o konkurentnosti tek treba da zauzme značajno i.strateško mesto među projektima i u budžetima domaćih kompanija. Pa ipak, ova aktivnost se sve više upražnjava i njeni rezultati koriste pri donošenju kako operativnih tako i strateških odluka. Sve je veći broj privrednih organizacija koje razmatraju prednosti uvođenja ovakvog programa, bilo da ga same izvedu ili da unajme druge.
Država nije tu da napravi vaše procese efikasnim i proizvode konkurentnim niti da vam obezbedi poslovni kontakt u inostranstvu. Samo izuzetno, kada se radi o velikom poslu ili za državu važnim robama ili uslugama, državna administracija pomaže uglavnom u finalnim fazama pregovora i potpisivanja ugovora ali sav analitički i organizacioni deo posla pa time i rizik neuspeha leži na rukovodstvu firme. Državna administracija mora hitno da se koncentriše na rešavanje problema u državnim preduzećima sa negativnim poslovanjem što je ogroman poslovni i politički izazov te zaista nema vremena da se bavi vašim preduzećem.
Poslovna Strategija na Balkanu 