Poslovna Strategija na Balkanu SAVETI ZA PUT DO IZUZETNE KOMPANIJE

Danas u Srbiji, na žalost, mala i srednja preduzeća (MSP) stagniraju u okruženju slabe kupovne moći potrošača, spore i neizvesne naplate svojih potraživanja i skoro neostvarivog finansiranja. Kada na ovo dodamo pomanjkanje poslovnog znanja menadžmenta i zastarelu tehnologiju izgleda mi da ovaj deo naše privrede još dugo neće postati motor pokretač srpske ekonomije što većina nas priželjkuje.

Pre par godina sam učestvovao na međunarodnoj konferenciju u Johanezburgu sa temom bankarskog finansiranje MSP-a gde su pored International Finance Corporation (IFC) učestvovale banke iz Evrope, Afrike i SAD. Tom prilikom je mnogo rečeno o pomoći koju IFC daje lokalnim bankama za programe koji plasiraju novac ka MSP-a.

Većina diskusija se odnosila na podesna rešenja za smanjenje rizika zajmodavca – u ovom slučaju banke. Kao glavni nosilac rizika za banke je identifikovano pomanjkanje poslovnih veština kod vlasnika malih i srednjih preduzeća i njihovih menadžerskih timova. Interesantno je da većina prisutnih banaka nije insistirala na velikim (preko 35%) materijalnim garancijama svojih klijenata putem hipoteka ili depozita prilikom odobravanja kredita, već su težište svoje odluke stavili na prethodne provere, evaluaciju projektnog rizika (poslovni plan), dokazano znanje i poslovnu veštinu preduzetnika i istoriju njihovih prethodnih pozajmica. Fokus je stavljen na pronalaženje „pukotina“ u poslovnom planu kao što su neadekvatnosti u projekcijama tokova novca, a sve u cilju pronalaženja opipljivih dokaza da ideja može profitabilno da se realizuje.

Delegati konferencije su otišli i korak dalje i zaključili da banke, da bi smanjile svoj rizik t.j. povećale šanse projekta da uspe, treba i moraju da se mešaju i češće nadgledaju, prenose potrebna znanja i usmeravaju (mentoring) poslovanje MSP sve dok ovaj ne otplati dug.

Koliko ja znam, srpske banke trenutno insistiraju na visokom procentu materijalne garancije prilikom odobravanja pozajmice, a pošto većina MSP to ne može da priušti, onda nema niti finansiranja niti privredne aktivnosti. Povrh svega, ako ste srećni da dobijete novac od banke, ista vas neće “gnjaviti” sve dok ne propustite da platite neku ratu, a tada već može biti kasno za uspešnu operativnu intervenciju.

Zbog svega ovoga smatram da bankarstvo sa MSP, zbog svih svojih specifičnosti, treba da bude zasebno – ili putem samostalne banke ili barem kao divizija neke velike banke.

Predlažem osnivanje specijalizovane banke – akcionarskog društva sa kapitalom iz evropskih fondova za razvoj, države Srbije, privatnih fondova, zainteresovanih komercijalnih banaka, privatnih investitora iz matice i dijaspore. Državni kapital ne bi učestvovao u raspodeli dobiti t.j. bio bi besplatan, već bi služio kao garancija t.j. za smanjenje rizika komercijalnih investitora i za uvećanje ukupne mase za plasman.

Interesantan je i američki model “kolegijalnog pozajmljivanja” (peer to peer lending) gde banka ne ulaže svoj kapital već samo administrira pozajmice između članova svog “kluba za finansiranje”. Članovi kluba traže ili nude kapital – traže se sume između 2 do 35 hiljada dolara, a ulozi po jednom projektu počinju od $25. Jedan dobar primer je Prosper (www.prosper.com) sa više od 1,6 miliona članova i preko  $500 miliona u pozajmicama.  Pošto onaj koji traži zajam izlista svoj projekat, član koji investira može videti poslovni plan, procenu kreditnog rizika i kreditnu istoriju kako firme tako i samog vlasnika uključujući sve ostale njihove pozajmice (ovo obezbeđuje banka), preporuke prijatelja, poslovnih partnera i drugih organizacija. Svaki ulog ide direktno u određeni projekat, a kada se oni nakupe u nečijem portfoliju postiže se smanjivanje ukupnog rizika (uvek ima projekata koji propadnu i ne vrate novac).

Uzimajući u obzir ogromni neiskorišćeni finansijski potencijal naše dijaspore koja je prevashodno nepoverljiva prema državnim institucijama kada se mešaju/odlučuju kako će se upravljati njihovim ulozima osnivanje jedne ovakve transparentne banke sa profesionalnim menadžmentom koji polaže račune samo svojim komercijalnim investitorima a od države ima isključivo podršku bi „pilo vodu“ kako kod velikih tako i kod malih investitora. Naši profesionalci iz dijaspore su prirodno u poziciji da aktivno doprinesu kvalitetu odlučivanja u biznisu, donesu informacije o novim tehnologijama i tržištima kao i da obezbede preduzetniku kritične poslovne kontakte – naročito za izvoz. Država bi sa svoje strane pojednostavila propisa (eliminacija 90% birokratskih procedure oko registracije i vođenja biznisa) i dala dodatne poreske olakšice našim investitorima iz dijaspore (de facto stranim pa im država može odobriti subvenciju po svakom novootvorenom radnom mestu).